APRIL KRAJ DUNAVA

Dunave, moj Dunave

kakve mi vesti vode donose...

Jesam li, jesam li još uvek 

sam bez ikoga, pusta obala

Dunave, moj Dunave

pratiš li moje čudne puteve?

Tu gde ja gledam  jato ptica

nema obala, nema nikoga...samo ja...

Dunave, moj Dunave

kakve mi vesti vode donose...

Jesam li, jesam li još uvek 

sam bez ikoga, pusta obala...napuštena...

Nek' nas sada ptice povedu

svojim letom pesmu uzdignu

Svetli nebo iznad nas

ova duša sreće glas...

Ljubav to je sve

Ljubav baš je sve 

MOJ JE ŽIVOT 1001 PRIČA....

... u jednoj knjizi. Ima samo dve glave: PRE i POSLE. Od samog početka protkana tajnama, obmotana lažima, ozidana ćutanjem, začinjena tugom i poprskana suzama. Mnogo puta otvarana i ubrzo zatvarana, često sakrivana i uvek deklarisana kao ZABRANJENA, ali ne za sve. Samo za jednog čitaoca, glavnog junaka i onoga kome je namenjena - MENI. Oduvek sam znala da ta knjiga postoji. Da je u njoj sve što me definiše i čini jedan deo moje duše. Da objašnjava mnogo toga i obećava da će obrisati tugu iz mojih očiju, kada bude pročitana.

S vremena na vreme, slučajno ili namerno, je nekako završavala u mojim rukama, ali samo na tren, na jednu pročitanu rečenicu, na tek otvorenu strancu,...a onda je grubo otrgnuta uz gomilu teških reči koje paraju srce, prazne dušu i ostavljaju duboke ožiljke za ceo život. Mnogo puta ponovljeno je prosto ubilo želju da se nađem u njenoj blizini, da je pogledam, a kamoli otvorim njene prašnjive i svakim danom sve žuće i žuće strane. I taman se pomirim da je to jedina knjiga u mom životu koju nikad neću pročitati, da nije vredna, da mnogo uzima, a skoro ništa ne daje...ona opet izroni ni od kuda. Samo tako...kao da je došla da mi kaže kako je sniženje u tržnom centru, kako će sutra padati kiša, kako je Mile kupio Anđi cveće za rođendan... kao da nemam srca, osećaja  bezbroj pitanja na koje redovno dobijam pogrešne odgovore.

Rekoh da je tu knjigu mnogo ljudi pročitalo, pa čak su se neki našli na njenim stranama kao sporedni likovi, ali....ili nisu hteli da mi je prepričaju ili nisu bili skoncentrisani dok su je čitali. Svaki put na kraju svog izlaganja, koje često jedva namolim dobijem isti odgovor:
- Ma, pusti to !!!
Pustila bih ja, ali ona mene ne pušta. Ona koja je znala sve i bila upoznata sa svakim slovom, zarezom i tačkom, nažalost, više ne može da ispriča svoju priču. Dok je mogla nije htela. Na logično pitanje "Zašto?" nemam odgovor i ne verujem da ću ga ikada dobiti. Sa njom sam zakopala tu staru knjigu i čvrsto rešila da je više nikad ne otkopam. Dosta je....tako sam JA rekla.

- Gde si Puljanka ?
- Zašto Puljanka ?
- Pa, rođena si u Puli !
- Nisam! Rođena sam u Zemunu. Tako mi piše na svim dokumentima, pa čak i na slikama iz bolnice.
- Što bi ćale lagao ?! On te je dočekao na stanici , a Laci je otišao po tebe i Ibojku u Pulu.
- ................
Nisam mogla ništa da kažem, jer....da, stvarno što bi ON lagao, ali....što su lagali oni pre njega ? Ovo je treće ili četvrta verzija samog početka knjige i što saznajem sa 45, a ne mnogo ranije ?! Pa, pitala sam i sa 12, i sa 15, i sa 17, i sa 19, i sa.....  Što dok su svi bili živi i na gomili nisu održali samit, lepo se dogovorili i odlučili da mi kažu u oči celu istinu? Što smatrate da je ovakva informacja za mene ravna čitanju vremenske prognoze u drugom dnevniku nacionalne televizije? Što mislite da ću je dočekati hladno i bez emocija? Mislite da su rane zacelile i da se neće otvoriti u sekundi ? Nikad !!!

- Zovi ga !
- Zašto da ga zovem? Sve si mi već rekao, a ništa više informacija neću dobiti od njega.- gutam knedle, pokušavam da budem pribrana, a osećam da mi se glas lagano boji ljutnjom i besom. To se uvek dešava kada sam povređena. Kažu - uslovni refleks ranjene životinje.  Ništa mi nije on kriv,....ne razume,....mlađi je...ma muško je !
- Neka ti on kaže i nek te konačno odvede do stana gde ti je živeo oca. Bio je tamo kada je hteo da ga bije.
- Bolje bi bilo da mi za početak kaže njegovo ime i prezime, ali to očigledno niko ne zna.
- Kada imaš adresu sve je posle lako.
Jebote, ovaj je lud. Šta lako? Kome lako ? Nije to samo ime i prezime. To su životi, čoveče. Moj, njegov, možda njegove dece, pa čak i unuka....
- Kako te ne zanima? Možda imaš braću, sestre...imaš veliku decu...treba misliti o svemu.
- Dobro, zvaću ga sutra.
- Zovi ga oko dvanaest, jedan..
- Zvaću ga....- jedva sam dovršila rečenicu. Došlo mi je da razbijem telefon o zemunski asfalt , da ga ugazim k'o govno, da vrištim na sav glas i ....
- Šta je bilo ? - tek tada shvatim da nisam sama i da je moje dete čulo ceo razgovor.
- Ništa,...sad sam rođena u Puli.
- Fasciniran sam ! - rečenica koju izgovara kada mu je nešto nezanimljivo i ne dotiče ga.
- I ja sam !!!

- Kako je bilo ? - dosadno, svakodnevno pitanje, koje me dočekuje sa vrata da se još nisam pošteno izula.
- Bilo je !- odgovaram još malo pa besno.
- E, Barbara je sada rođena u Puli !
- O čemu ovaj priča ?
- Saša je zvao. Već nedeljama ide kod matorog Karla na časove mađarskog, pa mu ovaj ničim izazvanim rekao ovu informaciju. Hoće tako ljudi pred kraj života da otvore dušu, a nekom rane....Onda je zvao ćaleta da proveri i ovaj mu to potvrdio.
- Ma, kakve veze ima gde si rođena ? Gde god da si moja si....
- Lazare, ne razumeš....ja više ne znam ni ko sam ni šta sam...
- Sve ja razumem... i odlično znam i ko si i šta si, a znaš i ti. Zovi sutra ujaka i stavi tačku na "i".
- Tačku? Da se kladimo da će opet biti zarez i tri tačke u nastavku kao na svemu što pišem i govorim. Što je najgore, znam kako će da se završi.
- Kako ?
- Ma , pusti to !!!

Nisam ni oči pošteno otvorila, a već sam visila na stolici tražeći negde odavno zaturen album sa slikama. Više ni sama sebi ne verujem da sam na nekoj videla da piše "Zemun". Prvi put sam nešto našla iz prve. Okrećem sliku i na njoj dobro poznat rukopis moje majke. Možda mi je sad jasnije zašto nikad niko nije provalio da na nekim opravdanjima, dokumentima na uvid i sličnim školskim škrabotinama, nije njen već moj potpis. Rukopis nam je indentičan. Bar sam nešto lepo nasledila od nje... Piše "Zemun", ali.... tek sad vidim da je dopisan kasnije. Trebala je da koristi istu olovku....izdala je plava. Mada mi nikad nije bilo jasno zašto bi neko slao slike iz Zemuna na Novi Beograd. Sad još više nema logike.
- Ćao, ujče ! Kako si? Barbara kraj telefona...
- Oooooo Baki...pa 'de si ujkino ?
- Evo me tuj sam ! Šta mi radiš?
- Jedem jabuku iz moje bašte i uživam u prirodi.
- Moraću jednom da nateram Sašu da me dovede. Čujem da si napravio čudo.
- Dođite obavezno.
- Ujče hoćemo li da otvaramo knjigu, ili...
- Kakvu knjigu?
- Moju životnu !
- Baki,....znam da je Ibojka otišla u Švajcarsku u petom mesecu trudnoće kod svoje najbolje prijateljice Bebe i da je tamo ostala do porođaja. Nije imala para i da se tamo porodi, pa joj je ova našla nekog u Puli. Tamo se i porodila. Baba i deda su bili ljuti na nju, pa je deda stric Karlo dao Laciki pare da ode po nju. Ja sam Vas dočekao na stanici. Kada smo došli kući, sve si nas očarala, spojila, ujedinila i ostalo je istorija..
- Što je otišla i šta je tražila tamo ?
- Hmmmm...krila trudnoću...šta ja znam kakve je namere imala...oduvek je bila čudna žena...Uostalom, znaš da smo burazer i ja išli na vrata tvom ocu da ga bijemo? Čovek nas dočekao sa rečenicom: "Ma ljudi ja hoću da je ženim odmah, ali ona neće! ". Vratili smo se kući k'o usrani. Šta da pitaš, šta da kažeš...svojeglavo je to !!!
- Je l' taj čovek uopšte zna da ima dete?
- Sigurno da zna. Što sad kopaš po tome ? Imaš svoju porodicu, svoju decu, svoj život..
- Slušaj...nije mi on važan. Roditelj sam i uvek ja zovem i raspitujem se kako su i šta rade. Njemu da je stalo uradio bi isto. Prema tome nije vredan, ali...možda se oženio, možda ima decu, možda njegova deca imaju decu...šta ako se nađu...ne smem ni da mislim o tome.
- I nemoj. Neće to da se desi. PUSTI TO !!! Vidiš da su uradili sve da ne dođeš do podataka iz zvaničnih knjiga. Našli su vezu da izbrišu sve podatke i  sedamdeset druge dopišu nove. Tada se svašta moglo...
- Znaš li da je Ibojka ceo život govorila da mi je Igor otac i da je sve to vaša izmišljotina?
- Ma,.....PUSTI TO !!!
......i razgovor je potekao u drugom pravcu. Opet smo pretresali porodične priče u kojima smo nalazili fantastičnu sličnost naših karaktera i sudbina. Da iver ne pada daleko od klade dokazuje i činjenica koliko su nam majke bile iste. I jedna i druga su svojoj deci zagorčale život više puta i uništile životne šanse. Ostalo je samo pitanje - ČIJI SMO MI IVER ? I naravno.... kniga je opet zatvorena.....ovaj put zauvek...ja je više ne otvaram, a ko ima želju neka to učini bez mene. Ja o tome više ništa neću da znam !!!

P.S.  Laž je laž ! Ne delite ih na male, velike, bele, crne, nebitne i bitne....kada jednog dana ISTINA ispliva na površinu sve se menja i više ništa nije isto. Istina zaboli samo na tren, a laž ostavlja rane koje peku ceo život...

ŠTA IMA ?!

Svašta i ništa !
Ali recimo... STIGLO PROLEĆE !!! Ono što kažu da se budi priroda je fakat, ali za divno čudo probudiše se i ljudi. Setili se gde su ostavili osmehe, pa ih brže bolje "metnuli" na lica. Još da se pojedini sete gde su ostavili "dobar dan" i "hvala"... ma, Bog da nas vidi !

Iako se ne bi reklo iz priloženog, i ja se vraćam u kolotečinu. Još kada bi mi se ostvarilo ono što mi piše u horoskopu,...ma, pitala bi "Pošto ono beše Beograd"? Kaže da mi je početak ove godine uspešan na svim poljima, pogotovo na poslovnom planu. Ne znam ko je tu pobrkao pojmove ili loše odredio položaj zvezda, ali znam da smo, da izvinete, zajebali još jednu poslovicu i da od toga nema ništa.
- Koju ?
- Kako koju? Pa onu : Ko radi ne boji se gladi !
Ja se ubih od posla, a frižider mi k'o apoteka - čist, beo i prazan.

Nema veze....pucajte, ja i dalje držim čas !!! Hoću reći - ne odustajem. Rekoh jednom da sam tvrdoglava, svojeglava i uporna do krajnjih granica. Ko zna zašto je to dobro, a u međuvremenu se malo ljuljam u ranim jutarnjim časovima dok čekam moju Dušicu . Jeste da me neki mlađani penzioneri čudno gledaju, vrte glavom i nešto cokću, ali mora da imaju problema sa njihovim protezama. Ne verujem da to ima bilo kakve veze sa mnom....ili...možda ima ?

Kupila sam ono začinsko bilje, posadila na terasi i nadam se da ću ove godine imati više sreće sa njim. U stvari sad sam čvrsto odlučila da ću ga redovno zalivati. Mora da je to bio problem prošle sezone. Šta reći osim - iskustvo je čudo ili na greškama se uči. Da,...sredih i terasu, a nisam imala nameru...došlo mi...Mora da je za to "kriv" pogled sa Dušicine lođe. Puca vidik da se oduzmeš.

E, sad ide ono glavno pitanje :
- Radiš li ti ženo nešto pametno ili se samo ljuljaš, nabijaš nos u cveće, uživaš u pogledima sa tuđih terasa i lickaš prazan frižider ?!
Radim, kako ne radim, ali ...opet ide pod posao, a malo pod hobi. Ima tu nekih kutijica za jedno krštenje, malo specijalnih pakovanja za Uskrs i nova reklama za "Bombonicu".

Kolege sa jedna i druge strane slatke radnje izbaciše neke lutke i zatvoriše nas kao da smo u tunelu. Ja jesam fina do određenih granica i prag tolerancije mi je poprilično visok, ali...kad padne roletna, napravim čudo od dva metra i zatvorim sve. Pa sad...ili ćemo svi povući svoje rekvizite ili.... ću da ga dignem još metar u visinu i proširim pola metra u širinu!

Čudo ovo proleće ! Budi u čoveku raznorazne nagone i osećaje. Kako god, meni prija. A Vi? Šta ima ?!

UMETNOST NA ZAŠTITNIM OGRADAMA

Ponekad se pitam da li neke stvari vidim samo ja ili je to zapazio još neko. Doduše, redovno mi na moje argumentovanje u slici i reči kažu:
- A znam to...super izgleda. Šta, tek si sad videla?!
Nije važno da li sam tek sad videla ili pak juče, prekjuče, pre mesec ili godinu. Važno je da sam to morala sama da vidim, a ne da mi neko skrene pažnju na nešto lepo i kreativno u ovom gradu. Važno je da sam obaveštena o kojekavim smaračkim glupostima za zatupljivanje mozga i ubijanje ono malo pozitivne energije što mi je ostalo. Baš Vam hvala !!! Nemojte ni slučajno da me obradujete nekim lepim vestima, slikama i događajima. A ako to i činite, onda gledajte da, kao po običaju, date neki Vaš sud koji u svemu vidi nešto loše, nepotrebno, glupo i baš bez veze. To je sad "in" ! Šta ? Pa biti "hejter" ! Nemojte ni slučajno odstupiti od tog trenda ! Niste ni svesni koliko Vam lepo stoji ......uz boju očiju.

Ali zato ja hoću !!! Ko je tu "čačkao mečku" i koju poruku je hteo da prenese "slučajnim" bombardovanjem kineske ambasade 1999. godine - niko ne zna ili ne želi da zna. Deo Novog Beograda, gde je ona tada bila skoro izgrađena, je pun poslovnih i stambenih zgrada. Na njenom mestu je sada poljana koja u sred srede ima neki milimikronski park za decu  i spomen tablu. A pored  svega toga se gradi Japanska ambasada.

Reći ćete - "Pa dobro, na Novom Beogradu se stalno nešto gradi!" Istina, gradi se i gradiće se, ali ovo je prvo gradilište na čijoj je zaštitnoj ogradi osvanulo nešto više od grafita početnika, reklama, izbornih plakata i raznoraznih oglasa koje niko ne čita. Osvanula su prava umetnička dela sa motivima Japana !!! Okolo nema đubreta, trava je fino pokošena i sve izgleda uredno, tiho i civilizovano. Uživate u sjajnim delima mladih umetnika iz Japana i divite se njihovoj kulturi i kreativnosti.

A onda se okrenete za 180 stepeni i padne Vam mrak na oči. Zašto?  E pa, ....tačno preko puta ulice ili tačnije rečeno bulevara, koji nosi naziv "Bulevar umetnosti" ( koja koincidencija), nalazi se parking koji je predviđen za sve one koji poslom dolaze u YU biznis centar. Parking servis debelo naplaćuje svoje usluge po satu, bez bilo kakvih garancija za Vaše vozilo, a izgleda ovako :

Ako Vas je zainteresovalo kakav je onaj krš u daljini i želite da dobijete odgovor na njega, ja Vam ne mogu pomoći, jer blage veze nemam. To tamo stoji od pamtiveka. Uveličaću Vam malo sliku pa Vi nagađajte. Očigledno je ruglo, pa je ruglo i ne služi ni čemu.

E sad....da li i tu postoji neka zaštitna ograda? Očigledno da postoji. Da li je  i na njoj  neko pokušao da se umetnički izrazi ? Jeste! Da li je i tu postojala neka trava? Nazire se u tragovima ! Da li je čisto ? Nije. Đubreta ima za dve deponije. Vetar naneo? Pa moguće, ali vetar je naneo mnogo što šta i onima od preko puta, pa se to đubre nekako skupilo, nestalo i ostavilo oku prijatan prizor.

Naravoučenije : Nikad mi nećemo biti Japanci, a mene će, kao po običaju, opet proglasiti za buntovnika bez razloga ! Da li je baš uvek bez razloga ?!

Eto, pade taj sneg...

Škljocao moj bata Alex

Taman kada sam pomislila da imam ozbiljnih problema sa pamćenjem i da sam prevremeno ušla u klub senilnih - pade sneg. Dobro je ! Znači...nije amnezija nego je zima malo odocnila. Šalu u prvi plan, mogu Vam reći da sam bila poprilično zabrinuta za moje male sive ćelije. Kada sam ono pre neki dan, na prolećnih +18 ugledala  par rascvetalih maslačaka na obližnjoj poljani, nisam mogla, a da se ne upitam:
 - Je li, a kad ono beše zima ove godine ?
Stiže demanti, koji logično, postavlja nova pitanja za mene dokonu:
- Da li se to gospođa "ledena" na drugom kraju planete malo preforsirala, zadržala, uspavala, zatelebasala, zaigrala.... ili joj se ne mili  u ove naše krajeve?
Biće da je u istom fazonu kao i gospodin "Smak sveta" koji je pre godinu i nešto dana greškom aterirao u sred Srbije. Okrenu glavu na jednu, pa na drugu stranu, počeše se po istoj ćelavoj, pa reče :
- Majku mu, ja sam ovde već bio !!!
i...ode ! E tako, ako Vas neko pita, Maje nisu ništa pogrešile, nego smo opet mi nebeski, veliki.... kreteni izmislili vic na svoj račun. To sa vicevima i šalama nam odlično ide, mogli bi da to unovčimo, izvezemo ili šta već, samo...izgleda da naš humor "preko" slabo ko razume ili je to samo nama smešno. Biće ovo drugo, ali nema veze. Samo da smo mi veseli.

I ovo je škljocao Alex

Sve u svemu, eto.... pade taj sneg....Sa jedne strane nisam baš ljubitelj bilo kakvih padavina , pa tako ni sneg nije pošteđen moje mrzovolje (iskreno ne volim ga ni na razglednicama), a sa druge... volim kada je zima zima i kad se to belo čudo isprosipa, pa očisti malo vazduh iznad mog smogograda . Već je postalo bolesno u svakom pogledu. Doduše...... nisu svi bolesni od virusa i bakcila,....ima tu i nekih drugih uzročnika čudnih bolesti, koji ne bi nestali ni na -50, a ni na +50, ali.....Bože moj...bar su u manjini.....za sada, ali ne za dugo. Nekad mi je trebalo po godinu do dve dana, pa da naletim na jednog od onih što se bučno ili manje bučno druži sa nekim "nevidljivim" prijateljem pored sebe. Danas je dovoljno da prođu dan ili dva pa da čujem nekoga koji se, uglavnom, svađa sam sa sobom. Ne, dragi moji, nisu to isti lokalni likovi koje srećem svakodnevno u kraju. Takve sam već svrstala u domaće i odavno ih ne brojim. Bojim se da je epidemija prerasla u pandemiju.

Ovo sam škljocala ja

I kao što rekoh, pade taj sneg... i dok su drugi brže bolje istrčali napolje i u većini slučajeva škljocali po kraju. Neko drveće( kao moj bata na primer), a neko sebe i još ponekog pored sebe, meni se više mililo da ostanem ušuškana u toplini svoga doma, dodatno se dogrevam kraj šporeta i škljocam po kuhinji.. Vikend je...može mi se. Virtuelno skoknem do Suzane po recept za kiflice, u međuvremenu mi otvori oči sa još nekim idejama i udri. Toplo, mirisno i kalorično, ali...ko ga šmirgla?! I ovako ćemo uskoro svi zbog "viška" para svesti svoje linije na mladalačke. Nisam baš nešto kreativno raspoložena u poslednje vreme tako da mi je vizuelan efekat izostao. Možda nisam medved, ali još uvek sam u stadijumu hibernacije. Dokle? Videćemo !

I ovo

I tako...dođe ponedeljak! A taman sam mislila kako ću svašta nešto da uradim ovog vikenda. Baš sam sve lepo isplanirala i baš čvrsto odlučila. Doduše, svako moje planiranje u poslednje vreme se izjalovi. Ako mi još neko spomene umor i motivaciju kao opravdanje stvarno ću da poverujem u tu glupost. Sad i zanavek -  fali mi "vreme", ako se to još uvek tako zove. Ko je još nešto brčkao, renovirao, bavio se hobijem, bez tog nazovi "vremena"? Januar najduži mesec u godini, a "vreme" iz novčanika iscuri još oko 15og. Kakav paradoks ! Ma, nema veze. Ima dana, a dotle 'ajmo u nove radne pobede! Mi koji volontiramo i radimo za "sebe", samo....polako....klizavo je !

Ne znam ko ga je uškljocao, ali je baš tako izgledalo.

Kuku, šta je ovo? Ima li neko klizaljke, sličuge, krampone,...šta god ? Lele, pa kako ću ja do posla. E, moj Lazare, gde si sada da ti ja objasnim šta je civilizacija. Možda Taurunum postoji još iz vremena vladavine Kelta na ovim prostorima, dok je u to vreme i još par hiljada godina kasnije na Novom Beogradu carevala nepregledna močvara, ali......mogli ste da se pomerite sa mrtve tačke i očistite taj sneg dok se ne pretvori u LED !!! Znači......ja stvaaaarno ne volim sneg !!! E tako !!!

PROBUĐENA SEĆANJA

U poslednje vreme sam zaokupljena poslom i raznoraznim novonastalim obavezama, o kojima ne bih ovom prilikom. O nekim ćete saznati kasnije, jer još uvek o njima ne smem da pričam, a o drugim....ne bih da Vam kvarim dan, dovoljno je što sam ja sva smorena. Elem, neki od Vas znaju da mi je "Bombonica" uglavnom zaokupila svu moguću pažnju, kreativan rad, vreme i sve što uz to ide, ali mi je pobudila i neka lepa sećanja, misli, upoznala sa nekim zanimljivim i dobrim ljudima. Moram da priznam da mi to prija u ovo ludo i ne baš lepo vreme. Znam da će neki reći da je NADA hrana za budale, ali....neka bude i da sam budala, ja bez nade ne mogu da živim.

Pošto su pripreme za doček Nove Godine uveliko u toku, jer ovakva vrsta posla to zahteva, dosta vremena se potroši na neka istraživanja, pretraživanja, opipavanja tržišta i slično. Nisam ni slutila da će me to vratiti u neku daleku prošlost, a još manje sam predpostavljala da će se duh nekih starih dobrih vremena probuditi i zagrejati mi srce. Verovali ili ne, nisam sama i to me sa jedne strane neizmerno raduje. Ova luda, jako teška vremena za sve, polako bude dobro u ljudima i želju da se ponovo vrednuju neke prave vrednosti i ljubavi.

.I tako...htela-ne htela, otputovah ja u 70-te i prvo osetih miris sveže, tek postavljene jelke. Na njoj pregršt svilenih bombona umotanih u svetlucavi crveni papir, puno crveno-bela luša, a tu su i staklene kugle koje reflektuju belu svetlost malih ukrasnih sijalica i šire po sobi magiju u vidu čarobnog svetlećeg praha. U prvi mah sam pomislila da je opet Zvončica uplela svoje prstiće, ali onda svatih da je suviše hladno, da je sneg dosegao do mog pojasa i da su prozori čvrsto zatvoreni. Nije ona. Ispod jelke, nema paketića i nisam baš nešto razočarana. Ove godine sam bila izuzetno dobra pa mi je Deda Mraz već dva puta doneo velike i lepe poklone. Jednom kod tate, jednom kod mame u preduzeću. Samo....mislim da ih ima više. Jer tatin Deda Mraz je baš ...onako...pravi !!! Debeo i sed ! A mamin? Izgleda da mu druga deca nisu ostavila dovoljno keksa i toplog mleka pa je baš....mršav ! U to iza leđa čuh dobro poznat, bakin glas:
- Barbara, vreme je za spavanje. Deda Mraz samo što nije stigao. Brzo u krevet, moram da odškrinem prozor da uđe, a hladno je, razbolećeš se...

Brzinom munje uskočim u krevet. Tamo me u stolici za ljuljanje već odavno čeka deda, koji uporno traži svoje naočare na stočiću za čitanje, kako bi nastavio gde je stao sinoć.
- Deda, naočare su ti na glavi.
- Šta bih ja bez tebe, Koko? Gde smo stali ?
- Ono kada je Petar Pan poveo sve u Nedođiju. E, i požuri samo što nije stigao !!!
- Ko ? Uja ?
-  Ma ne ! Deda Mraz, deda!!!
- Aaaaahaaaa !!!

Ujutro me probudio miris pečenja i domaće supe sa šporeta. Ogladnela sam. Pored mene uja hrče na sav glas. Opet se vratio kasno, pa je pobegao kod mene da mu baba i deda ne bi držali predavanje. Znači...ako me neko pita...opet nisam mogla da spavam sama zbog one Baba Roge u plakaru. Uja mi je već odavno pokazao da tamo nema ništa i da ona ne postoji,ali....psssst to je naša tajna. Ako budem sve odradila kako treba - dobiću i njegovo parče torte. Hmmmm....nije loše ! Izlazim iz sobe i bacam pogled na stočić. Nema keksa ? Bio je !!! Zatrčala sam i skoro saplela ispred jelke. Pokloni koji mi donese kući su uvek najbolji. Možda zato da se druga deca ne bi ljutila. Baš me voli taj Deda Mraz. Auuuuuuu!!! Kolika lutka !!! Pa ona je veća od mene. Kako je lepa...
- Jel ti se sviđa?
- Bako, ovo je najlepši poklon !!!
- Vidi, ima plave oči kao ti ...
- Bako, ja mnogo volim Deda Mraza. Skoro k'o tebe i deku i uju !
- I ja, Koko i ja....

Ovo vreme i ove ljude ne mogu da vratim. Godine lete, vreme prolazi i sve se menja. To je život. Dolazi vreme da ja nekome budem Deda Mrazica, da mu priredim prelepe trenutke za pamćenje i da dugo živim u njegovim uspomenama. Radujem se i radim na tome. Nadam se uspešno !!!  I opet...pokazaće vreme....

OKTOBAR 2013.

Počelo je sa kišom, ali samo na kratko. Međutim, sasvim dovoljno da uletim u "kanađanke" koje će me  prošetati  kroz jesen, zimu i dobar deo proleća .

Sunce je, odmah zatim, naglasilo boje oktobra u kojima je ipak dominirala zelena, a ja sam posle dugog niza godina konačno priznala da mi ova boja dobro čuči uz boju kose i očiju.

Grejna sezona je traljavo počela sredinom meseca, a ja sam se u međuvremenu grejala pored šporeta. Ovo je vreme kada se zaluđujem činjenicom da volim da kuvam, pečem, mesim , spremam i glumatam kuvaricu, dok moji ukućani izmišljaju šta bi jeli na svakih pet minuta. 

Razlozi nebitni, bitno je samo da je svima dobro !!!

Ovaj mesec je od onih u kojima manje šetam, a mnogo više radim. Neko i to mora.

I opet je kišilo....a ja sam i dalje, nesmanjenom žestinom,  uživala u oktobru ispod lila kišobrana ☺

Pa je opet ugrejalo....a zbog oktobarske igre "toplo-hladno" većini Beograđana je papirnata maramica bila modni detalj koji nije izbijao iz ruku, a ja sam se u međuvremenu i malo razbolela.

Za mene ovo je mesec jubileja. Pa sam tako dočekala 26 godina braka i....

...25 godina od rođenja mog prvenca ♥
Kažu da liči na tatu i moram priznati da je sličnost pogolema. Na mene, u fizičkom pogledu, nema  čak ni obrve, ali....ima moju drskost, bezobrazluk, ludilo, hrabrost, hedonizam, egoizam. U kombinaciji sa samo njegovom dobrom dušom, pronicljivošću i inteligencijom na kraju je ispao dobar čovek !!!

Od samog početka stizale su neke lepe vesti i gledale se neke lepe slike. Pa je tako Sanja konačno postala tetka, Vanja se verila, Dane i Milena iz Novog Knjaževca su dobili novi krov dok su bili na poslu (obradovali ih njihovi meštani), Sale se dobro oporavlja od pada sa bicikla, dobili smo manje račune za struju nego prošlog meseca, devojke iz udruženja Plava školjka" ( udruženje dece sa invaliditetom) su osvojile bronzu na takmičenju iz modernog plesa, mala Jana je pokazala da su nam deca vanserijski talentovana, Milica je dobila kucu, Jagodica i ja smo se konačno upoznale, čak mi je i nešto dalo plodove na terasi, iako sam se od svega oprostila još u avgustu,.... Toliko lepote da se ni zemunskim labudovima ne mili da odlete do Ana-Marije.

A onda je osvanula ova slika na Novom Beogradu i pokvarila sve. Mnogima od nas je ostalo samo da citiramo legendarnu rečenicu iz filma "Maratonci trče počasni krug" :

" Žao mi je što ste naša, a ne deca nekog našeg neprijatelja. Ko Vas je poznavao, ni pakao mu neće teško pasti "

Ipak,...posle par dana posađene su nove mladice i dale novu nadu da nije sve izgubljeno. Do kraja oktobra ima još nedelju dana, valjda će stići još lepih vesti i lepih slika. Za sada iz hidrometeorološkog zavoda najavljuju zasigurno lepo vreme.