среда, 14. мај 2014.

Pretvorih se ja u kutije i kutijice...





Dok nas ovaj potop ne podavi, da ja malo objasnim sto me nema ili da Vas usmerim na tamo gde me ima. Odmah na pocetku jedno VELIKO izvinjenje zbog ove "EN" tastature, jer je "neko" ponovo brljo po mom kompjuteru. Ocigledno...moze mu se...a meni je dovoljno pokvaren dan sa ovom silnom vodurinom koja lije k'o iz kabla, da stvarno nemam nameru da se "przim" jos zbog neceg...nece mi se !!! E tako, a sad...




Vreme je matura i vencanja, pa ne izbijam iz radnje i veleprodaje. Ako se neko secno i oduzeo od srece i zadovoljstva sto bar neko radi, moze odmah napolje da mu ova "divna", prolecna kisa zameni hladan tus. Jok, more !!! I kod mene blejaci i setaci, ali.... se kao i Vi nadam necemu....znate ono "sad ce"...kako da nece...samo sto nije.... Posto definitivno nisu dani za divotu zivljenja, onda bar uposljavam ruke i "ladim" mozak - kutijicama. !!!





Jasno je da sam se debelo unela u pricu, pa je doslo je i do posledicnih procesa. Elem, one su na osam coskica, a ja na cetiri coska. Recimo da asociram na one gladne i besne  kerove kojima oduzimaju cinije sa hranom. Ako neces da zarezim, ili da te ujedem, ili otkinem neki deo tela....onda me pusti, cuti i begaj. Parola - snadji se sam i ako hoces da mi vidis oci i nesto sto lici na osmeh na mom licu kazi -
Jaaaaooo, sto je leeepoo !!!
Ne sekirajte se nista. Ovo vazi samo za pojedine clanove moje porodice...tek toliko da se zna ko najvise ...kad mi "ide u zivotu". Mi to uzajamno .



I gde sam ono stala,...a da ! Kutije !!! Tu sam i stala i pocela i zavrsicu, dok god ne stane ovo cudo i ja ne progledam.  Da sam usarenila - jesam i bas mi prija. Bar malo boje kad je vec sve sivo oko nas. I ovako i onako. E pa,.... ostavljam Vas sa mojim kutijicama...a ja odoh da se smaram na poslu i razmisljam kad ce da zvoni za kraj, pa da se vratim na "mesto zlocina" i nastavim da se igram. Ali pre toga idem da po pincetu da odcupam ove dve-tri "divljakuse" na bradi. Neka se to sad nosi u Evropi, i neka je to "in", i neka su oni zivi i zdravi,  i jesam ja "sirokijih shvatanja", ali ....ne slaze mi se uz karakter :)







среда, 23. април 2014.

APRIL KRAJ DUNAVA







Dunave, moj Dunave
kakve mi vesti vode donose...


Jesam li, jesam li još uvek 
sam bez ikoga, pusta obala


Dunave, moj Dunave
pratiš li moje čudne puteve?


Tu gde ja gledam  jato ptica
nema obala, nema nikoga...samo ja...


Dunave, moj Dunave
kakve mi vesti vode donose...


Jesam li, jesam li još uvek 
sam bez ikoga, pusta obala...napuštena...


Nek' nas sada ptice povedu
svojim letom pesmu uzdignu


Svetli nebo iznad nas
ova duša sreće glas...


Ljubav to je sve
Ljubav baš je sve 







недеља, 30. март 2014.

CVETNA INSPIRACIJA...




...je ovaj put "dolutala" sa Alexandrinog bloga i to nekako u pravo vreme. Stiglo proleće, rascvetalo se cveće i razlistalo neko drveće, sunce se više ne smeje kroz zube, ljudi nabacili osmehe, suše se zimske jakne po terasama i jedina loša stvar je što nam danas ukradoše jedan sat za spavanje, ali....preživećemo !!! E sad, negde u ovo vreme se završava moja zaljubljenost u kuhinju i neodoljiva želja da provodim slobodno i regularno vreme kraj šporeta. Kako da Vam objasnim novonastalu situaciju ? Recimo...ovako... ja mnogo volim da brčkam po kuhinji kada je hladno, duva vetar, pada kiša ili sneg, smrkava se oko četiri popodne, nosim na sebi više garderobe nego što je imam u garderoberu,....ali kada svemu tome dođe kraj, onda mi i dosadno-depresivni deo zida te iste kuhinje stvara nervozu u želudcu. Što je najcrnje,  nekako mi pogled redovno završava na njemu. E pa, neće više !



Nisam šarala po zidovima kada sam trebala, pa sam odlučila da to nadoknadim  pod stare dane. Uostalom, nikad nije kasno za ostvarivanje želja i ambicija. Pri tom, čini mi se, da je uživanje mnogo veće, iako se nisam baš mnogo odmakla od stila i tehnike jednog sedmogodišnjeg deteta. Mada,....to se sad zove "retro", pa ćemo zaključiti da sam u "fazonu".


A kad sam u tom, nazovi "fazonu", onda da se "bacimo" i na neke obavezne detalje. Tako je jedna stara, izanđala gajbica, nađena kraj kontejnera na pijaci, našla pravo mesto za sebe ispod trešnjinog drveta. Dok u nju ne upadnu crvene, zrele i slatke trešnjice, neka "glumi" poličicu za neke moje preživele ranije objavljene i neobjavljene radove.




Ujedno, ovo je rešenje za "prvu ruku", jer mi se sve čini da nije konačno. Već mi padaju na pamet neke nove zamisli i ideje, pa mi se sve čini da ćemo se mi još "ćerati" na ovu temu i ovom smeru. Ide to tako, jedno za drugim....kada se otopi sneg pa krene bujica, a i medvedi se probude iz zimskog sna...i uvek nekako s proleća .