SVUGDE I NIGDE, SVAČIJI I NIČIJI......

"Odavno sam prihvatio činjenicu da zemlja u kojoj sam rođen, u kojoj sam odrastao, više ne postoji; uništena je i - šta da radimo? Ali ono što u šta i dalje silno verujem jeste sam koncept ideje o humanijem društvu. I od te ideje još uvek ne mogu da odustanem..."                                                                                                                                                             Uliks Fehmiju
 (filmski i pozorišni glumac, rođen istog dana i u istom gradu kao i ja, srpsko-albanskog porekla, sin poznatog glumca Bekima Fehmijua i glumice Branke Petrić,....)

Rečenicu koju je izgovorio Uliks, često izgovaraju oni koji pripadaju svugde, ali vrlo često nigde.... ne zato što oni imaju nekakav problem sa pripadanjem i nepripadanjem, već zato što ih oni kojima delom pripadaju ne žele takve. Kakve ? "Mešane" - ma šta ta reč značila i kako god je doživeli ona postoji. Možda nikad niste za nekog rekli da je "mešan" ili "mešanac", ali ste izgovorili - "On je dete iz "mešanog braka". Pa sad.... i Vi ste takvo dete - mama Vam je žensko, a tata muško, ali nama je to normalno, pa ne kažemo "koktel". I sad ono što treba da bude "SPONA" postaje "ČIODA"... Samo da Vas podsetim da su i čiste rase pasa  nastale "MEŠANJEM" !!! Zašto sam ovo rekla i uporedila nas sa psima? Pa zato što su mnogi od Vas rekli da više vole životinje nego ljude. Ne morate to više ponavljati - vidi se iz priloženog.

Ne, nije ovo nostalgična priča o nekoj zemlji snova koja je postojala, o nekom ćopavom manekenu koji nam je često bio kalauz za mnoga zakatančena vrata, o nekoj malenoj crvenoj knjižici zbog koje su te preko reda i bez trkeljisanja puštali preko graničnih prelaza, o urbanom mitu kako si mogao da prespavaš na klupi u parku i da te niko ne dira, o vremenu kada su kontejneri služili samo za bacanje đubreta, a ne i kao "milostinja" za gladne, žedne, gole i bose, o slobodi, o ljubavi.... ovo je savremena priča o nama koji smo se rodili u toj državi, u čijim venama se od rođenja meša krv svih naroda i poneke narodnosti, o nama koji smo svačiji i ničiji, o nama koji razumeno sve, ali nas niko ne razume, o nama koji i dalje verujemo da je nemoguće moguće, o nama kojima je bolje tamo negde nego ovde, o nama koje "naši" svojataju samo kada nas tamo neki "tuđi" proglase za uspešne, a i jedni i drugi nas se odreknu kada se spotaknemo,....

Što je najgore, ni sami ne znamo da li smo blagosloveni ili prokleti, da li imamo svrhu postojanja ili smo samo otpaci civiizacije, da li imamo odgovoran zadatak ili smo samo podsetnik na nešto što ne treba nikad ponoviti, da li smo ili nismo,....imamo li jedini pravo da bez straha i ustezanja kažemo šta vidimo, čujemo, osećamo, mislimo, a da nas ne proglase izdajnicima, jer u svakom slučaju kritikujemo svoje. Čiji smo mi to izdajnici i koga mi to izdajemo!? Ponašate se kao deca koja još uvek ne znaju da nisu besmrtna, najbitnija i jedina na svetu. Da postoji odgovornost za tuđi život kao i za svoj sopstveni. Da tuđa krivica nije samo tuđa, već da u njoj ima i nekog našeg udela. Da smo svi krivi i da su samo novorođenčad nevina. Da nema pobednika i pobeđenih. Da za svađu treba dvoje, troje, četvoro,... jer se samo ludaci sami sa sobom svađaju. Da smo pred Bogom svi isti, da je On samo jedan, a mi smo mali, sitni, grešni i toliko glupi da ne znamo ni jedno ime da mu nadenemo, već se i oko toga svađamo !!!

I gde ćemo?! Gde je to "naše" i gde su to "naši" !? Možemo samo da odemo među skroz "tuđe" i konačno znamo gde smo. Stopimo se sa okolinom i napravimo svoj mikrokosmos u kome su svi "tuđi" i niko nije "naš". Konačno negde pripadamo, konačno smo se pronašli, konačno nas niko ne odbacuje zbog toga što nismo već nas prihvata zbog onog što jesmo. I brzo učimo nove jezike, istorije, prihvatamo nove kulture, običaje, zakone, živimo brzo, radimo mnogo i sve manje mislimo. Pokušavamo da zaboravimo, prvo jezik naših predaka, a onda i sve ostalo..... I zašto to sad  nekog čudi i šta sad tu ne valja ?! Pa bilo smo tamo i nismo bili "Vaši", sad nas pustite da budemo "naši", a Vi uživajte među svojima. Zašto je sada bitno da budemo nešto što do juče nismo mogli da budemo!? Zbog imena koje smo stekli, uspeha, novca,....?! A ne !!! To je sigurno samo NAŠE i ničije više !!!

I tako mi razumemo i saosećamo se sa onima što su otišli i zaboravili, i one što su ostali i pamte, i one što nas nazivaju tuđima, i one što nas nazivaju svojima, i rastuži nas svaki plač i raduje svaki osmeh, i boli svaka rana, i peče svaka bol, i prvi tražimo oproštaj, i prvi pružamo ruku pomirenja, sa istim osećanjem pokornosti ulazimo u svaku Božiju kuću i u svakoj puštamo suzu u pokušaju da olakšamo dušu, i gledamo Vas u oči, a ne u boju kože, u verski simbol oko vrata, i uopšte nam nije važno sa kim ljubav vodite u intimi Vaše sobe...... Zašto ?! Zar i posle svega Vama nije jasno ?! Jednako kao i nama zašto toliko želite da pripadate nekome ko nema ni trunku Vaše kapi krvi, pa gazite preko svoje da dođete do cilja ?! Toliko želite da pripadate tamo nekom "Velikom bratu" da se odričete svoje sopstvene braće ?! Kako će Vas taj "veliki" doživeti, tretirati i prihvatiti, kada je video šta ste uradili sa svojim rođenim ?! I kako će te u taj veliki svet bez podrške svojih ?! Ne znam.....znam samo da će biti jako zanimljivo gledati taj  "povratak u budućnost"...