CIKORIJA - OGLEDALO MOJE DUŠE

Odrasla sam u blokovima na Novom Beogradu u vreme kada je tek poneka zgrada prkosno izranjala iz nepreglednog carstva peska.Na prvi pogled sablasna pustara od koje su matorci bežali k'o đavo od krsta i proklinjali pretke kada bi tu dobili stan, je ipak imala svoje čari i prednosti, pogotovo za nas - balavandere između pet i osam godina. Nesmetana jurnjava, bez automobila i strogog nadgledanja roditelja, nas je uputila na avanturističko iztraživanje uz reku, koja još uvek nije imala moderan, betonski kej. Kada nam dosadi pravljenje zamkova od peska ili nam (češće) neko ljubomorno čeljade poruši još malo pa završeno "remek delo", krenemo u akciju. Postrojimo se jedno iza drugog u kolonu, imitirajući vojsku koja nam je s proleća, kada se sneg otopi i zaprete poplave, bila čest gost na Savi i..... napred - marš !!! Obično nam na pola puta neka žaba, belouška, vodeni pacov ili jež skrene pažnju pa nastavimo u poteru za njim. Ne retko nas je to dovodilo i do, po život, opasnih situacija, ali...znate već - Bog čuva budale i decu. Okružena uglavnom dečacima ( tako mi se zalomilo, mada mi se nešto mnogo zalama od rođenja), bila sam prinuđena da igram "muške igre" : fudbal, klikeri, "tapke", "zuce", "trule kobile", "partizani i Nemci", "kauboji i indijanci, Mirko i Slavko, pa da se pentram uz stabla, obaram ruke,  ponekad dobro potučem....

Ipak, kada se rascveta livadsko cveće i ugledam cikoriju za mene sve staje. Ta biljka me je prosto hipnotisala svaki put, da sam znala satima da je posmatram i proučavam . Fasciniralo me njeno grubo, žilavo, jako i teško lomljivo stablo koje na svojim vrhovima imalo tako nežan cvet boje neba, boje mora, boje mojih očiju.... Vrlo brzo sam shvatila da ne može dugo da opstane ubrana bez svog korena. Cvetovi skoro odmah uvenu i otpadnu, ostanu samo gola i ne baš lepa stabla. Posle tog otkrića sam"ekipi" uvela "veto" na branje i pravljenje ogromnih buketa samo zato da bi ispoštovali moj, za njih pomalo nerazumljiv ženski nagon da budem okružena i okićena cvećem. Mada sam primetila da smo skoro uvek, ali uvek, u to vreme, igrali na terenčetu  za fudbal  gde je danas ima, a sutra ....nema!  Mnogo godina kasnije, su mi otkrili da su ustajali ranom zorom i čim bi im roditelji otišli na posao, oni bi krenuli u akciju - iščupaju svu cikoriju koja bi im zablesavila najboljeg golmana u kraju i šire i upropastila "tekmu". 

Ha !!!...ma nije nego...prava istina je da sam im ja bila ta parna koja im je večito falila, ali neka ih !!! 

Pre jedno 4-5 godina me je upoznala sa jednom starom Damom kojoj ni ime ne znam, ali se odlično sećam njenih očiju, jednako plavih kao cikorijin cvet. Dok sam čučeći pozdravljala svoju "drugaricu" iz detinjstva, milujući vrhovima prstiju njene nežne latice, gospođa mi skoro nečujno priđe sa leđa, nežno spusti ruku na rame i upita:

- Volite li taj cvet ?

- O da ! Podseća me na...

- Period kada ste bili dete ?

- Da, kako ste..

- Znala je satima da Vam zadrži pažnju !

- Tako je....da li se poznajemo ?

- Možda se poznajemo, ali smo se danas prvi put srele.

Širokog osmeha i tako toplih očiju boje neba, boje mora, boje mojih očiju, mi je dugo pričala o njenom detinjstvu i opčinjenošću Cikorijom, simbolici cveta koja je prožimala njen težak život, ali opet tako pun  ljubavi, smeha, radosti i pozitivnog ludila koje nosi u sebi, jer ona je ipak 18-godišnjakinja zarobljena u telu 60 godina starije žene. Odrasla i stasala u devojku bez roditeljske ljubavi, je učinilo da postane izuzetno jaka, žilava i nesalomiva baš kao cikorijino stablo. Pomalo odbojna na prvi pogled znala je odmah, u startu, da otera od sebe loše duše i površne snobove, pa da sebi da dovoljno prostora kako bi sama odabrala one kojima će pokazati svoju dušu, baš kao cikorija svoj cvet. Verna i odana baš kao i simbolika plave boje ipak ne može bez svog korena, tako je odlučila da će imati savršenu porodicu, koju je na kraju i stvorila uz mnogo odricanja, tolerancije, ulaganja, gutanja i praštanja. Ipak, nikad nije mogla bez svoje slobode jer je u srcu uvek bila divlja i svoja. Čim bi neko pokušao da je ugura u svoje "kalupe" ona bi brzo svenula i sjaj njenih očiju bi se, čini se, odmah ugasio. Postala bi zatvorena, tiha, nezanimljiva, gruba i odbojna. Uvek joj je trebala širina, sunce, vazduh, voda, vetar,....Tada bi davala celu sebe i svojim punim cvatom opčinjavala i usrećivala druge. U jednom trenutku mi se učinilo da pričam sama sa sobom, te da je ona ustvari ja, za nekih trideset i kusur godina. Rekla mi je i da je uvek imala problema sa želudcem i varanjem, valjda zbog tog čestog "gutanja" da dušmanima ne pokaže da je povređena, a onda je negde čula da cikorija leči baš takve. Od tada više nema problema i čudi je kako joj je to promaklo, kada joj je ona ceo život ispred nosa. Upitala me da li znam da je ona i surogat njenog omiljenog toplog napitka - kafe? Bila sam zatečena: 

- I mog !!! Stvarno?

Rastali smo se zagrljajem tako prisnim, da i dan današnji osećam njene tople i nežne, a ipak tako jake ruke na sebi .Obećale smo jedna drugoj da sledeći put kada se vidimo, idemo na kafu. Međutim, nismo se više srele...Ponekad se pitam da li se to uopšte dogodilo, ili me je cikorija ponovo hipnotisala....

...jednako kao  PLAVA PTICA...

Duboko dublje još dublje

tonem u plavo još plavlje

letim visoko još bih gore

slutim nevinost tek rođene zore.

Svemir svilen i plav k'o krv princa

plavi vojnik na putu do sunca

sa nadom jaše na plavoj ptici

čujem tišinu oko mene su krici.

Moj Bog ima plave oči

moj Bog je protiv kraljeva noći

da letim k'o drugi tražim pravo

sklopiću ruke i misliti plavo.

Obuci i mene u tu svilu

budi nežan nemoj na silu

šapni mi tajnu svevišnju i plavu

možda zajedno taknemo slavu.

Moj Bog ima PLAVE oči....