... u jednoj knjizi. Ima samo dve glave: PRE i POSLE. Od samog početka protkana tajnama, obmotana lažima, ozidana ćutanjem, začinjena tugom i poprskana suzama. Mnogo puta otvarana i ubrzo zatvarana, često sakrivana i uvek deklarisana kao ZABRANJENA, ali ne za sve. Samo za jednog čitaoca, glavnog junaka i onoga kome je namenjena - MENI. Oduvek sam znala da ta knjiga postoji. Da je u njoj sve što me definiše i čini jedan deo moje duše. Da objašnjava mnogo toga i obećava da će obrisati tugu iz mojih očiju, kada bude pročitana.
S vremena na vreme, slučajno ili namerno, je nekako završavala u mojim rukama, ali samo na tren, na jednu pročitanu rečenicu, na tek otvorenu strancu,...a onda je grubo otrgnuta uz gomilu teških reči koje paraju srce, prazne dušu i ostavljaju duboke ožiljke za ceo život. Mnogo puta ponovljeno je prosto ubilo želju da se nađem u njenoj blizini, da je pogledam, a kamoli otvorim njene prašnjive i svakim danom sve žuće i žuće strane. I taman se pomirim da je to jedina knjiga u mom životu koju nikad neću pročitati, da nije vredna, da mnogo uzima, a skoro ništa ne daje...ona opet izroni ni od kuda. Samo tako...kao da je došla da mi kaže kako je sniženje u tržnom centru, kako će sutra padati kiša, kako je Mile kupio Anđi cveće za rođendan... kao da nemam srca, osećaja bezbroj pitanja na koje redovno dobijam pogrešne odgovore.
Rekoh da je tu knjigu mnogo ljudi pročitalo, pa čak su se neki našli na njenim stranama kao sporedni likovi, ali....ili nisu hteli da mi je prepričaju ili nisu bili skoncentrisani dok su je čitali. Svaki put na kraju svog izlaganja, koje često jedva namolim dobijem isti odgovor:
- Ma, pusti to !!!
Pustila bih ja, ali ona mene ne pušta. Ona koja je znala sve i bila upoznata sa svakim slovom, zarezom i tačkom, nažalost, više ne može da ispriča svoju priču. Dok je mogla nije htela. Na logično pitanje "Zašto?" nemam odgovor i ne verujem da ću ga ikada dobiti. Sa njom sam zakopala tu staru knjigu i čvrsto rešila da je više nikad ne otkopam. Dosta je....tako sam JA rekla.
- Gde si Puljanka ?
- Zašto Puljanka ?
- Pa, rođena si u Puli !
- Nisam! Rođena sam u Zemunu. Tako mi piše na svim dokumentima, pa čak i na slikama iz bolnice.
- Što bi ćale lagao ?! On te je dočekao na stanici , a Laci je otišao po tebe i Ibojku u Pulu.
- ................
Nisam mogla ništa da kažem, jer....da, stvarno što bi ON lagao, ali....što su lagali oni pre njega ? Ovo je treće ili četvrta verzija samog početka knjige i što saznajem sa 45, a ne mnogo ranije ?! Pa, pitala sam i sa 12, i sa 15, i sa 17, i sa 19, i sa..... Što dok su svi bili živi i na gomili nisu održali samit, lepo se dogovorili i odlučili da mi kažu u oči celu istinu? Što smatrate da je ovakva informacja za mene ravna čitanju vremenske prognoze u drugom dnevniku nacionalne televizije? Što mislite da ću je dočekati hladno i bez emocija? Mislite da su rane zacelile i da se neće otvoriti u sekundi ? Nikad !!!
- Zovi ga !
- Zašto da ga zovem? Sve si mi već rekao, a ništa više informacija neću dobiti od njega.- gutam knedle, pokušavam da budem pribrana, a osećam da mi se glas lagano boji ljutnjom i besom. To se uvek dešava kada sam povređena. Kažu - uslovni refleks ranjene životinje. Ništa mi nije on kriv,....ne razume,....mlađi je...ma muško je !
- Neka ti on kaže i nek te konačno odvede do stana gde ti je živeo oca. Bio je tamo kada je hteo da ga bije.
- Bolje bi bilo da mi za početak kaže njegovo ime i prezime, ali to očigledno niko ne zna.
- Kada imaš adresu sve je posle lako.
Jebote, ovaj je lud. Šta lako? Kome lako ? Nije to samo ime i prezime. To su životi, čoveče. Moj, njegov, možda njegove dece, pa čak i unuka....
- Kako te ne zanima? Možda imaš braću, sestre...imaš veliku decu...treba misliti o svemu.
- Dobro, zvaću ga sutra.
- Zovi ga oko dvanaest, jedan..
- Zvaću ga....- jedva sam dovršila rečenicu. Došlo mi je da razbijem telefon o zemunski asfalt , da ga ugazim k'o govno, da vrištim na sav glas i ....
- Šta je bilo ? - tek tada shvatim da nisam sama i da je moje dete čulo ceo razgovor.
- Ništa,...sad sam rođena u Puli.
- Fasciniran sam ! - rečenica koju izgovara kada mu je nešto nezanimljivo i ne dotiče ga.
- I ja sam !!!
- Kako je bilo ? - dosadno, svakodnevno pitanje, koje me dočekuje sa vrata da se još nisam pošteno izula.
- Bilo je !- odgovaram još malo pa besno.
- E, Barbara je sada rođena u Puli !
- O čemu ovaj priča ?
- Saša je zvao. Već nedeljama ide kod matorog Karla na časove mađarskog, pa mu ovaj ničim izazvanim rekao ovu informaciju. Hoće tako ljudi pred kraj života da otvore dušu, a nekom rane....Onda je zvao ćaleta da proveri i ovaj mu to potvrdio.
- Ma, kakve veze ima gde si rođena ? Gde god da si moja si....
- Lazare, ne razumeš....ja više ne znam ni ko sam ni šta sam...
- Sve ja razumem... i odlično znam i ko si i šta si, a znaš i ti. Zovi sutra ujaka i stavi tačku na "i".
- Tačku? Da se kladimo da će opet biti zarez i tri tačke u nastavku kao na svemu što pišem i govorim. Što je najgore, znam kako će da se završi.
- Kako ?
- Ma , pusti to !!!
- Ćao, ujče ! Kako si? Barbara kraj telefona...
- Oooooo Baki...pa 'de si ujkino ?
- Evo me tuj sam ! Šta mi radiš?
- Jedem jabuku iz moje bašte i uživam u prirodi.
- Moraću jednom da nateram Sašu da me dovede. Čujem da si napravio čudo.
- Dođite obavezno.
- Ujče hoćemo li da otvaramo knjigu, ili...
- Kakvu knjigu?
- Moju životnu !
- Baki,....znam da je Ibojka otišla u Švajcarsku u petom mesecu trudnoće kod svoje najbolje prijateljice Bebe i da je tamo ostala do porođaja. Nije imala para i da se tamo porodi, pa joj je ova našla nekog u Puli. Tamo se i porodila. Baba i deda su bili ljuti na nju, pa je deda stric Karlo dao Laciki pare da ode po nju. Ja sam Vas dočekao na stanici. Kada smo došli kući, sve si nas očarala, spojila, ujedinila i ostalo je istorija..
- Što je otišla i šta je tražila tamo ?
- Hmmmm...krila trudnoću...šta ja znam kakve je namere imala...oduvek je bila čudna žena...Uostalom, znaš da smo burazer i ja išli na vrata tvom ocu da ga bijemo? Čovek nas dočekao sa rečenicom: "Ma ljudi ja hoću da je ženim odmah, ali ona neće! ". Vratili smo se kući k'o usrani. Šta da pitaš, šta da kažeš...svojeglavo je to !!!
- Je l' taj čovek uopšte zna da ima dete?
- Sigurno da zna. Što sad kopaš po tome ? Imaš svoju porodicu, svoju decu, svoj život..
- Slušaj...nije mi on važan. Roditelj sam i uvek ja zovem i raspitujem se kako su i šta rade. Njemu da je stalo uradio bi isto. Prema tome nije vredan, ali...možda se oženio, možda ima decu, možda njegova deca imaju decu...šta ako se nađu...ne smem ni da mislim o tome.
- I nemoj. Neće to da se desi. PUSTI TO !!! Vidiš da su uradili sve da ne dođeš do podataka iz zvaničnih knjiga. Našli su vezu da izbrišu sve podatke i sedamdeset druge dopišu nove. Tada se svašta moglo...
- Znaš li da je Ibojka ceo život govorila da mi je Igor otac i da je sve to vaša izmišljotina?
- Ma,.....PUSTI TO !!!
......i razgovor je potekao u drugom pravcu. Opet smo pretresali porodične priče u kojima smo nalazili fantastičnu sličnost naših karaktera i sudbina. Da iver ne pada daleko od klade dokazuje i činjenica koliko su nam majke bile iste. I jedna i druga su svojoj deci zagorčale život više puta i uništile životne šanse. Ostalo je samo pitanje - ČIJI SMO MI IVER ? I naravno.... kniga je opet zatvorena.....ovaj put zauvek...ja je više ne otvaram, a ko ima želju neka to učini bez mene. Ja o tome više ništa neću da znam !!!
P.S. Laž je laž ! Ne delite ih na male, velike, bele, crne, nebitne i bitne....kada jednog dana ISTINA ispliva na površinu sve se menja i više ništa nije isto. Istina zaboli samo na tren, a laž ostavlja rane koje peku ceo život...
Uh bre cile, ostadoh bez teksta...mislim, šta reći... Tebi svaka čast, "ispala" si super, pa ma od kakvog da si se ivera odvalila... Ne bih rekla po tebi ni da je iver bio loš... Sad, život je čudan i dosta nepredvidiv, ponešto nam da a još više uzme, ali to je sve sa nekim razlogom...valjda... Nadam se da u svemu što proživljavamo postaji neki veći smisao, nešto što sada ne vidimo, ali se onda odjednom lepo nacrta ispred nas i sve nam postane jasno. Tako je i sa tobom, sigurno ćeš jednog dana sve shvatiti i složiti slagalicu svoje prošlosti, a onda ćeš možda reći da je sve ovako moralo da bude i da je tako bilo najbolje. Tvoja mama te je sigurno neizmerno volela i sa nekim je razlogom zakopala svoju tajnu. Jer, da ga nije bilo, ne bi bilo ni tajne.
ОдговориИзбришиLjubila <3
Znaš sigurno koliko me pogode ovakve priče, koje pritome nisu iz nekog filma ili serije...
ОдговориИзбришиTvoja je još jedna potvrda da je život uglavnom tu da nas stalno spotiče, i koliko je čoveku važna i potrebna podrška roditelja da bi bio jači, sigurniji i srećniji u svakom pogledu.
Jedino što znam je to da ćeš ti za tvoju decu biti uvek tu, kao jedan primer za sve dobro što reč roditelj znači. Moraš da poveruješ da ti je to ubuduće jedino potrebno za sreću.:*
Ja se sa ovakvim pricama vrlo srecem u svom poslu, jer radim i usvajanje, a imala sam i predmet jednog momka koji je pokusao posel puno godina da pronadje svoju majku. I svaki put te price prozivljavam veoma emotivno. Unesem se kao da sam u Sve za ljubav, ali naidjem na puno administartivnih prepreka, pa nekad ne mogu predmete da dovrsim do kraja. Ranije je jako bilo cesto da se papiri prepravljaju, da se deci ne kaze da su usvojena i da se zivot svih u okolini namesti u skladu sa tim pricama. Sto je izuzetno stresno i nefer. A jos nejasniji su mi bili ljudi koji takve tajne od dece odnesu i sa sobom u grob :( Draga, ostaje ti da ne odustajes, ukoliko i dalje imas crvic radoznalosti - jer puno takvih prica se i zavrsilo sa pronalazenjem zeljenih informacija. Ukoliko si zaista zavrsila sa trazenjem, onda zatvori tu knjgu i ne okreci se. Ja te ljubim puno
ОдговориИзбришиJa moram da pustim vaj post da odlezi..
ОдговориИзбришиne vjerujem da si zatvorila ovu knjigu, ne vidim još kraj.
ОдговориИзбришиja bih ga potražila, bez obzira što se dosad nije dokazao kao roditelj (tko zna zašto, možda mu je bilo zabranjeno), nećeš ništa saznati dok ne pitaš.
nemoj dugo čekati, zaslužuješ povezati sve informacije u jednu realnu cjelinu.
i nemoj misliti da će te to odrediti kao osobu, ti si već ohoho odavno formirana, ovo će samo popuniti neke sitne male pukotine, male, male
Veliki bolovi traže velike duše, jer samo one mogu da izdrže jake udarce. Ja sam uverena da tvoja velika i ovom pričom izmučena duša zna da si na drugoj strani dobila mnogo, zapravo sve i mislim da je tu Božija pravda zadovoljena. Što bi rekli Beatles-i Let it be! Nemoj da dozvoliš da te želja za onim što nemaš ili ne znaš onemogući da uživaš u onome što imaš! Prošlost i tamu ostavi iza sebe, tamo joj je mesto. Tebi je mesto uz one koji te beskrajno vole. Lubim te! <3
ОдговориИзбриши...Barbara..ja sam za trenutak i više od njega...pomislila da si ti napisala knjigu.Ja samo znam šta bih ja uradila.Pronašla ....rešila...rekla...oslobodila se...a onda sela i sve napisala.Toliko emocija da reči bole.Pisana reč ostavlja trag...za pokoljenje... ko je Barbara...i kakvog je sklopa...Znaš ,ovo je malo moja profesionalna deformacija.Reč...ima težinu a zapisana...trajnu.
ОдговориИзбришиGlavu gore...izdigni se iznad ...posmatraj odozgo...svi imamo prava na lične odluke ,bez obzira da li će nekome teško pasti.I ti isto.
Ljubim te :))
E, zaista ti je život ko priča..Imam ja jednu drugaricu, nikada joj majka nije htjela reci, ko je njezin otac. Prošli mjesec majka je umrla. A prijateljici je više žao zbog toga, jer nikad neče saznati, nego zbog majke, sa kojom nisu imjeli zapravo nikakvog odnosa. Možda je dobro, da ostaviš knjigu zasad ali pusti je negde na zahvat ruke, možda češ nekada poželjeti, da pročitaš i ovo poglavje. Budi mi dobro.
ОдговориИзбришиNije njoj žao što nikada neće saznati ko joj je otac....nije ni meni...žao joj je što je ta velika tajna stala između njih dve....što je to glavni razlog njihovog lošeg odnosa...što je sa njom otišla i poslednja nada da konačno, pa makar na tren, ima majku u punom značenju te reči....nije njoj žao što nije imala oca, već joj je žao što nije imala majku...
ОдговориИзбришиbaš mi je nekako teška ova tvoja priča barbara
ОдговориИзбришиkako je živjeti sa nekom ovako velikom tajnom? kakvi su razlozi da se ne kaže? kakvi strahovi, ako su u pitanju bili strahovi?
toliko radosti je moglo da bude, kakvu samo može da donese jedna lijepa veza između majke i kćerke.
ali šta je bilo bilo je.
jednom ćeš možda i saznati šta se desilo, ako budeš imala dovoljno snage da potražiš oca.
šta god odlučiš ja ti želim samo da budeš u miru sa samom sobom. to je u stvari najvažnije.
šaljem ti veliki zagrljaj :)